Pokretanje svakog sajta, pogotovo lične prezentacije se u većini slučaja doživljava kao samoreklamerstvo i zelja za zadovoljenjem sopstvenog ega.

Upravo zbog toga,  u nameri da izbegnem da pričam mnogo o sebi, posvećujem ovaj prvi tekst čoveku koga nikada lično nisam upoznao, a kome sam mnogo toga čuo i iz čijih projekata sam učio.

Tu čudnu povezanost ogledam i kroz sledeće činjenice: svoj pripravnički staž kao inženjer početnik sam odradio u preduzeću Kosovoprojekt, Biro za specijalne konstrukcije, u kome je dugo godina radio dr Radoje Petrović.  Institut za Puteve, Odeljenje za specijalne konstrukcije i sanacije preduzeće u kojem sada radim, je preduzeće iz koga se penzionisao ovaj velikan srpskog građevinarstva, posebno geotehnike.

Ali pre nego što krenem u detalje koji će opisati znaćaj njegovog stručnog i naučnog rada želeo bih da napravim uvod koji ima za cilj da ubedi čitaoca da su upravo dostignuća građevinskih inženjera učinula mogućim život koji mi danas vodimo.

Mnogo ljudi doživljava građevinarstvo isključivo kroz izgradnju kuća i stambenih zgrada. Ovo je dovelo do nedovoljnog interesovanja javnog mnjenja za ovu oblast. Planiranje, projektovanje i izgradnje objekata od javnog značaja, se doživljava kao grupa nameštenih poslova kroz koje pojedinci  nelegalno stiču velika materijalna dobra. Posledica toga je da niko više ne veliča dostignuća koja svakodnevno niču ispred naših očiju.

Na primer, filmska industrija koja značajno manje učestvuje u društvenom proizvodu većine zemalja pa i naše,  zauzima bar jednu stranu u dnevnim novinama svakog dana, opisujući velikane iz svoje industrije. Upravo zbog toga,  jako malo ljudi je čulo za čoveka kome je posvećen ovaj tekst.

Dovoljno je da se setimo da je prošlom veku pijaća voda bila kontaminirana i puna bakterija. Ovo je prourokovalo brojne epidemije kolere i dezinterije. Sa ove tačke gledišta izgradnja postrojenja za prečišćenja vode je spasilo više života nego bilo koja zdravstvena ustanova. Izgradnja kanalizacionog sistema koliko god neatraktivno zvučala,  omogućila je život i rad velikog broja ljudi na malom prostoru. U suprotnom bi se sigurno podavili u sopsvenim fekalijama. Sve ove stvari koje danas smatramo popuno normalnim su dela građevinskih inženjera.

Neposredna inspiracija za pisanje ovog teksta je došla sasvim slučajno. Pre oko mesec dana sam raspremajući svoju kancelariju pronašao diplomu doktora tehničkih nauka dr Radoja Petrovića koju nažalost niko od članova porodice nije pokupio i ostala je da skuplja prašinu.  Ono što je posebno bitno  naglasiti je da je dr Radoje Petrović doktorirao na malim deformacijama koje su u to doba (1982) bile relativno novi pristup u projektovanju podzemnih objekata.

dr Radoje Petrovic- Doktorska Disertacija

Klasična Mehanika tla koncipirana ta teoriji graničnih stanja, krutih blokova i klinova nije na pravi način uzimala u obzir deformacijske karakteristike tla. Koncept tretiranja malh deformacija, dopušta da konstrukcija pretrpi male deformacije u cilju bolje interakcije tla i konstrukcije. Zahvaljujući primeni ovog koncepta bilo je moguće dokazati stabilnost i upustiti se u izgradnju podzemnih etaža mnogih  značajnih objekata u bivšoj Jugoslaviji.

dr Radoje Petrović uprkos naučnom zvanju i kao što je gore opisano veoma aktuelnom doktoratu se uvek bavio praksom i rešavanju konkretnih inženjerskih problema. Dr Radoje Petrović nije pisao knjige niti je objavljivao u velikom broju radove na kongresima. Njegova dela su bila uspešno izvedeni objekti.

Nažalost ova dostignuća su prošla nezapaženo što je čest slučaj. Svako ko ima iole malo veze sa građenjem zna da je najteže izaći iz “blata“ (na kotu 0) i da su dobro napravljeni temelji i podzeme etaže pola obavljenog posla.  Dok Gledate Palatu Albaniju i mnoga druga vrhunska dostignuća dr Radoja Petrovića ne znate koliko je truda i rada uloženo, pogotovo imajući u vidu geološku strukturu užeg područja  Beograda, brojne  podzemne reke i prisustvo  laporovite gline koja nije baš najpogodnije tlo za građenje.

Geotehnička dostignuća obzirom da ostaju ukopana duboko u zemlju ne mogu biti ocenjivana i nagrađivana kao i dostignuća iz oblasti arhitekture. Kapitalizam, sklon poređenju, rangiranju i ocenjivanju bi verovatno zahtevao da i u ovoj našoj oblasti proglasimo najbolje, kao što se verovatno putem različiih veb-sajtova može glasati za najbolju picu ili najboljeg zubara u gradu.  Nobelova nagrada za inženjerska dostignuća ne postoji.  Nikola Tesla i Karl Tercagi su svakako zaslužili ovu prestižnu nagradu.

Načela  izuzetnosti  u građevinarstvu, a pogotovo u geotenici se vezuju za projektovanje najekonomičnijeg, najsigurnijeg  i najbrže izvodljivog rešenja. Teški inženjerski problemi se u većini slučajeva svode na “ekonomske probleme” tj. rešavanje inženjerskih problema u ograničenom finansijskom okviru. Danas je prisutna tendencija da se osnivaju komisije za rešavanje teških problema. Prof. Heinz Brandl ističe da bi ovaj pristup mogao da bude od koristi u politici i u međunarodnoj saradnji, ali ne i u građevinskim, odnosno geotehničkim projektima.

Ono što je nama danas potrebno nisu komisije,  koliko stvarne ličnosti sa sposobnošću i voljom da donose odluke. Još je Šarl de Gol kritikovao rastuću tendenciju ka stvaranju komisija kada je ironično rekao: Zašto su desed božijih zapovesti tako jezgrovite i jasne svakome?  Zato što nisu plod rada neke komisije”.

Dr Radoje Petrović je bio stvarna ličnost, INŽENJER koji je donosio odluke i stajao iza njih, što pored inženjerskih veština zahteva i ljudske kvalitete.